Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Pro­la­ze­ći ovih da­na, lju­bo­pit­no, pe­tro­grad­skim uli­ca­ma, i po­seb­no oba­la­ma Ne­ve, ot­ku­da to u mi­sli­ma sam sre­tao pje­sni­ka Bu­di­mi­ra Du­ba­ka. Isti kao u re­al­no­sti - sred­nje­ga ra­sta, sa še­ši­rom ko­se na gla­vi, s pro­zir­nim na­o­ča­ri­ma, hi­tar, i uvi­jek odu­še­vljen. Uvi­jek ima ne­što no­vo da ka­že o Ru­si­ji, iz isto­ri­je, ali i iz sa­vre­me­nosti što go­vo­ri o nje­noj mo­ći, ta­jan­stve­no­sti, skri­ve­nom isto­rij­skom pro­mi­slu, ko­ji se ja­vlja kroz va­žne isto­rij­ske do­ga­đa­je, ali pro­go­vo­ri i iz, na­o­či­gled obič­nih sa­vre­me­ni­ka, bož­ja­ka i pi­ja­na­ca, ras­kol­ni­ka, taj­no kr­sto­no­snih ba­bu­ški, mu­če­ni­ka sa­vje­sti, bo­ra­ca za ne­vi­dlji­vo.
Pe­tar Ve­li­ki je do­i­sta htio da evro­pe­i­zi­ra Ru­si­ju, to jest da une­ko­li­ko iz­mi­je­ni na­vi­ke svog na­ro­da, pod­sti­ču­ći ra­ci­o­nal­nost, plan, pro­jekt, cilj­nu prag­ma­ti­ku, pro­sve­ti­telj­stvo i spo­lja­šnju kul­tu­ru.
Ti su pla­no­vi, kao i ono što se nji­ma opi­re i da­nas na dje­lu. I Go­golj, i Pu­škin, i Do­sto­jev­ski, i Tju­čev, i Tol­stoj i Rjep­nin, Va­sne­cov, i Vru­belj, is­pu­ni­li su ulo­gu Ru­si­je kao ve­li­ke kul­tur­ne, evrop­ske si­le. Ali, na ru­ski na­čin.
Ame­ri­ka da­nas u osje­ća­nju Ru­sa ni­je ni bli­zu ono što je u Pe­tro­vo vri­je­me bi­la Evro­pa. A Evro­pa je već iz­gu­bi­la vo­de­će mje­sto u kul­tu­ri, a po­seb­no u eko­no­mi­ji i po­li­ti­ci. No za­dr­ža­va ono što je još uvi­jek moć­no – ve­li­ko kul­tur­no na­sle­đe. U to­me je Evro­pa uvi­jek si­la, ali se sa­vre­me­ni svi­jet po­tru­dio da kul­tu­ri uma­nji moć, a da no­vac i oruž­je za­u­zmu glav­no i od­lu­ču­ju­će mje­sto.
Na­ro­či­to u toj tran­zi­ci­ji stra­da­ju ma­le ze­mlje i kul­tu­re, rub­ni pro­sto­ri ve­ćih kul­tu­ra, kao što je naš Bal­kan, ko­ji, kao da vi­še ne pri­pa­da ni­kom. Ne­ka­da je bio pro­stor ve­li­kog zra­če­nja kul­tu­ra Ati­ne i Ri­ma, a po­tom hri­šćan­stva - da­nas je tran­zit­ni pro­stor s Ito­ka na Za­pad, osta­tak za­kr­vlje­nog na­ro­da u ko­jem svo­de pre­o­sta­le ra­ču­ne Nje­mač­ka, Ame­ri­ka, Tur­ska, Ki­na... ali je za­si­gur­no ne­gdje pri­sut­na i Ru­si­ja.
Ako je dva­de­se­ti vi­jek od­u­zeo mo­nu­men­tal­nost ru­skom du­hu, to se ni­je de­si­lo sa­mo zbog ate­i­za­ci­je Ru­si­je ko­ja je do­šla sa Za­pa­da, ne­go da se umno­ži stra­da­nje, ko­je do­no­si du­blja is­ku­stva.
Du­hov­ne tra­di­ci­je se ne mo­gu ta­ko la­ko ra­zo­ri­ti su­ro­vom eko­nom­skom i psi­ho­lo­škom tran­zi­ci­jom ko­ja di­rekt­no hva­ta naj­ve­ći pro­ce­nat sta­nov­ni­štva. Mi u Cr­noj Go­ri is­pi­tu­je­mo, i is­pi­ja­mo gor­ku ča­šu tran­zi­ci­je, u ko­joj na­ša po­li­tič­ka eli­ta pre­u­zi­ma ulo­gu oku­pa­to­ra, uni­šta­va­ju­ći du­hov­ne oslon­ce, i svo­de­ći sve što ima­mo - na ko­mer­ci­jal­nu vri­jed­nost. U tom tran­zi­cij­skom pre­vred­no­va­nju – Gor­ski vi­je­nac je fik­tiv­na vri­jed­nost, a Jaz i Bu­lja­ri­ca cr­no­gor­ski bren­do­vi.
U Cr­noj nam Go­ri za po­sled­njih dva­de­se­tak go­di­na do­i­sta se vi­dje­lo ko je ko. A vi­dje­lo se naj­ja­sni­je upra­vo kroz od­nos lju­di pre­ma svo­jim kul­tur­nim i du­hov­nim vri­jed­no­sti­ma. Mno­ge je pre­u­ze­la, ili oša­mu­ti­la tran­zi­ci­ja, a jed­ni su osta­li na svom mje­stu. Čvr­šći i ja­sni­ji ne­go što su bi­li. Kao da vje­tro­vi, smu­te, i is­pla­ni­ra­no pre­or­ga­ni­zo­va­nje mo­zga, do­la­ze da se čo­vje­ku pro­pi­ta­ju nje­go­vi oslon­ci. U knji­žev­no­sti i sli­kar­stvu če­sta je te­ma pa­kao, kao sud gre­šni­ci­ma br­zim na zlo, na zla­to, na uži­va­nja, na ko­rup­ci­ju. Na­gle­da­li smo se to­ga pa­kla uži­vo, u Cr­noj nam Go­ri. Čo­vjek bud­ni­je mi­sli što su nje­go­vi du­hov­ni oslon­ci vi­še u opa­sno­sti. Po­treb­ne su ži­le hra­sta, du­ba ili dub­ka, da bi se op­sta­lo.
Mi­sle­ći ta­ko i o tom za­si­gur­no da sam se ov­dje u Pe­tro­gra­du sje­tio i Bu­di­mi­ra Du­ba­ka. I to što naj­vi­še osje­ćam, je­ste nje­go­va po­tre­ba za odu­še­vlje­njem, da se na­đu raz­lo­zi za odu­še­vlje­nje, za vje­ru.
On je put­nik kroz isto­ri­ju, i u po­e­zi­ji sa­gle­da­va na­rod­nu, srp­sku tra­ge­di­ju kroz po­raz, ali i ne­po­ra­že­nost. Pro­či­taj­te nje­go­vu pje­smu ‘’Pa­tri­jar­ši­jin dud’’, na­pi­sa­nu za­si­gur­no pri­je dva­de­se­tak go­di­na. Ka­ko je sli­ka tog, gro­mom raz­dvo­je­nog du­da, tran­sfor­mi­sa­na u rje­či­tu sli­ku raz­do­voje­nog na­ro­da ve­li­kim se­o­ba­ma. Ali taj dud, i u pje­smi i u stvar­no­sti, iako na ze­mlji raz­dvo­jen, ži­vi na jed­nom kor­je­nu du­bo­ko po­ri­nu­tom u ze­mlju, na pra­gu Peć­ke pa­tri­jar­ši­je. Du­ba­ko­va po­e­zi­ja je na­pu­nje­na isto­rij­skim so­zer­ca­njem, i pe­si­mi­stič­kim op­ti­mi­zmom ili, ka­ko se lak­še ka­že -ra­do­snom tu­gom. Ta­ko i Hi­lan­dar, i Ska­dar­ske ele­gi­je u ko­ji­ma je srp­ska (cr­no­gor­ska), ska­dar­ska isto­ri­ja, osta­la još sa­mo u ka­me­nju sa ko­jeg se vi­še i za­pi­si te­ško či­ta­ju.
Ov­dje u Ru­si­ji, vra­ća se osje­ća­nje u va­žnu svjet­sku ulo­gu slo­ven­sko-pra­vo­slav­nog na­ro­da, oli­če­nog u ru­skoj dr­ža­vi. I to je ono što bi mo­glo do­ne­kle okri­je­pi­ti i na­šu vje­ru u nas.
Gle­dam odav­de Cr­nu Go­ru, i gle­dam lju­de, i gle­dam pje­sni­ke, i ob­ra­du­jem se iz du­bi­ne, kad ugle­dam da ima ta­kvih ko­ji, pi­ju­ći mno­go otro­va u svom vre­me­nu i na­ro­du, ni­je­su se otro­va­li. Ne­go umi­ju opet da se odu­še­vlja­va­ju i bu­du ra­do­sni kao dje­ca.
(Autor je knji­žev­nik)